Често маштам тражећи своју „плаву звезду“. У ведрим летњим ноћима, мисли ми одлутају ка светлуцавим звездама. Зажмурим, и док ми летњи поветарац мрси косу, замишљам себе како попут краљице ноћи стојим на једној од њих и посматрам свет.
    Волела бих да попут принцези из бајки поседујем моћи; па да се, сваки пут кад пожелим, винем као птица, полетим и побегнем од стварности. Док лебдим кроз ноћ, у даљини ми се указује светлост мог краљевства и мој кристални дворац, у ком царујем. Царујем ветру, киши и дуги; царујем свему што свету доноси срећу, радост и безбрижност. Са звезде гледам своје царство, у којем нема гладних и болесних, нема ратова и свађа. Имам дугу плаву хаљину и чаробни штапић, који сваком тужном лицу једним замахом подари осмех. Пловим огромном реком суза, проливених због свих невоља, које се у свету дешавају. Својим штапићем их, попут усисивача, одвлачим на своју звезду, јер сам ја једина моћна да их претворим у реку среће. Понекад, кад осетим слабост од толиког терета, позовем своју сестру да ми помогне јер заједно можемо све. Док се држимо за руке, осећам се јачом да упијем све проблеме који муче људе.
    У мојој машти свашта постоји. Сва деца воле да сањаре.

Сара Славуј, 6-1