Дисциплина подразумева учење деце да живе по правилима и помаже им да уче норме понашања групе којој припадају, стичу социјалне вештине које им омогућавају да учествују у односима са другим људима око себе.          Уколико желимо да децу дисциплинујемо тако да она постану одговорна за регулисање сопственог понашања, заједно са заустављањем непримереног понашања, неопходно је дати им објашњење зашто је то понашање неприкладно.

Када одрасли у великој мери управља понашањем детета, дете не развија могућност самоконтроле. Ту улогу преузимају родитељ или наставник. Насупрот томе, циљ васпитавања деце је да их научимо самодисциплини. Ресторативна дисциплина омогућава деци која су се насилно понашала да преброде проблем у коме су се својим поступком нашли. Циљеви ресторативне дисциплине су:
•    Да се разуме последица насилног акта и да се покаже емпатија и за онога ко је вршио насиље и за онога ко је трпео насиље;
•    Да се подстакне одговорност и поузданост особа у конфликту њиховом међусобном сарадњом;
•    Да се особа која је чинила насиље укључи у заједницу као њен пуноправни члан;
•    Да се мења окружење, уколико доприноси насиљу или повређивању деце.

         Потребно је пуно стрпљења и времена да би дисциплиновање деце довело до тога да она могу да предвиде последице свог понашања и да могу да га на време контролишу. Дисциплина је дугорочан процес.

         Уопштено говорећи, казна доприноси да се дечје понашање краткотрајно промени. Деца се, плашећи се казне, понашају «пожељно» ако су под најдиректнијим надзором. Међутим, у одсуству одрасле особе, она ће се понашати непожељно, уколико не схватају суштинску штету коју такво понашање носи за њих саме и друге особе којима наносе бол.

         Децу треба научити значењу, вредностима које су у основи правила понашања. Ресторативна дисциплина (restore, енг. – излечити, надокнадити, поправити, поново успоставити) комбинује казну (којој се прибегава тамо где је неопходно) са учењем деце да ће кршења унапред договорених правила имати одговарајуће последице. Такав приступ подстиче развој личне одговорности и могућност «искупљења» надокнадом нанесеног бола или учињене штете, уколико о томе постоји сагласност обе стране, чиме постаје начин реаговања и у односима са вршњацима.

Да би се ситуације конфликата међу децом превенирале, пожељно је подстицати их да: •    Разговарају о сопственим осећањима која прате насилне ситуације; •    Упознају сопствене емоције и начине које условљавају наше реакције; •    Се упознају са појмом насиље и његовим различитим манифестацијама; •    Сарађују чак и када неко погреши.

Ресторативна дисциплина подразумева да свако од нас некада погреши, да за то сноси последице, али какве ће оне бити, зависи од тежине почињене грешке, као и од других око нас. Зато, када се начини грешка, одрасли треба са дететом да разговара о начину на који може то да поправи. Такав поступак се зове реституција (надокнада учињене штете). Деци се тада постављају питања: шта си тада мислио; шта си урадио; да имаш чаробни штапић шта би променио; да ли си нешто покушао да урадиш да поправиш начињену штету; да ли је то имало неке резултате; шта си од других очекивао; да ли је требало да урадиш још нешто? Таквим поступком схватају да из грешака можемо да научимо, као и да одговорно разумемо и прихватамо последице које су нашим понашањем настале. Ипак, од нас и од других око нас зависи у великој мери да ли ће нам дати шансу да се мењамо и на који начин – да ли ће нас наша грешка обележити за читав живот или ћемо ипак успети, уз помоћ других, да то превазиђемо.

Из Приручника за примену Посебног протокола за заштиту деце од насиља