У овом модерном свету многе праве вредности су се заборавиле, па чак и изгубиле. Заборављене су оне праве ствари које су некада биле на првом месту. Једна од тих ствари јесте јаз међу људима, јаз који сеже све дубље.
Данас је тешко пронаћи разумевање међу вршњацима, а особито је то тешко у међугенерацијским односима. Лепо понашање никада не бисмо требали да заборавимо. У тај сегмент се убраја и понашање према старијим особама. Ми морамо поштовати старије, морамо им помагати у свему и увек имати на уму да је неко нама близак остарио и да је сада можда беспомоћан. Стога је важно пружати старијим лицима помоћ, разумевање, подршку, а не, нажалост, исмевање и потцењивање, што је данас честа појава. На улици често имам прилику да угледам старог деку који једва хода са штаком у руци док га други људи грубо заобилазе говорећи му погрдне речи. Није он крив! Ни он, ни она бака што на улици продаје осушено цвеће како би преживела, цвеће које нико неће да купи. Окрените се око себе. Видећете изборана и тужна лица која се сваким даном муче, која су поштено годинама радила, а сада су негде заборављена. Погледајте баке и деке у нашим напуштеним планинским селима која се не померају из својих кућа, јер желе да сачувају огњиште и своје порекло. Не заборавите њих, јер су их њихова деца одавно заборавила отиснувши се негде, у бели свет.
Не заборавите ништа од овога и увек имајт у подсвести мисао да ћемо и ми можда врло брзо постати старији, да ће и нама бити неопходно разумевање и помоћ, јер живот пролети као трен, као тренутак који траје приликом листања страница једне књиге.
Јована Николчић, 8-1